U Kragujevcu će do 2034. godine biti izgrađen metro ili bar modernizovan tramvajski prevoz, a Velika Morava (zašto ne i Lepenica?!) biće plovna reka. Iako zvuči neverovatno, upravo ovakav zaključak nameće se nakon pažljivog čitanja Strategije razvoja urbanog područja grada Kragujevca i opština Batočina, Lapovo, Rača, Knić, Topola i Aranđelovac, koja je usvojena na poslednjoj sednici gradskog parlamenta.
Ovo je u saopštenju za javnost napisao kragujevački opozicioni odbornik Nikola Nešić, posle sednice Skupštine grada od 24. aprila, one na kojoj su predstavnici opozicije sve vreme za diskusije koristili za ćutanje pored govornice. U maksimalno usporenom toku zasedanja ipak je izglasana odluka koja je bila prva tačka dnevnog reda, a to je upravo bila pomenuta Strategija razvoja Kragujevca i šest šumadijskih opština u deset narednih godina.
Svoju pisanu izjavu Nešić je sarkastično naslovio „Usvojena strategija besmisla”, u njoj je i nešto hiperbole, a istina je da u ovom aktu baš ima „strateških” bisera. Ko ima strpljenja i usput je dokon – može da pročita ovo obimno pisanije na zvaničnom sajtu grada Kragujevca. U njemu je navedeno čak stotinak imena „učesnika u izradi Strategije”, a otprilike isti broj je činio „radnu grupu za izradu” i nije jasno šta je tu ko radio. Osim neizbežnih političara, angažovani su ljudi raznih struka i njihov konačni proizvod mogao bi da dobije opis „naša mašta stvara svašta”.
U Strategiji desetogodišnjeg razvoja centralnog dela Šumadije prepoznaje se „rukopis” stručnjaka za razne oblasti, to je nesp*rno, ali njihove vizije su predaleko od realnosti, od objektivnog sagledavanja sadašnjeg stanja i stvarnih mogućnosti da se u deceniji koja je već počela stvori ono što su zamislili. Tačnije, deo sa „spiska projektnih ideja” kojih je tačno 110 – taksativno nabrojanih. Osim metroa, tramvaja i Velike Morave, koje pominje odbornik Nikola Nešić, tu su, između ostalih, i sledeće „strateške ideje”: izgradnja gondole od Topole do Aranđelovca, staza za auto trke u Kragujevcu, „zajedničko stanovanje stare i mlade populacije” (ovo je neka nova socijalna simbioza koju tek treba razjasniti, a u Strategiji se vodi pod „društveno blagostanje”).
Rečju, kada bi se bar deo smišljenih „strateških ideja” materijalizovao, Šumadija bi postala mini regija za najbolji život na planeti. Nažalost, to su samo pusti snovi, pošto znamo gde smo i šta smo danas i gde bismo realno mogli da budemo sutra. S druge strane, planeri raznih struka umeju da govore kako se moraju postaviti razvojni ciljevi da bi se usmeravala i motivisala društvena praksa, međutim ovde su, očigledno, ulogu „vizionara” preuzeli političari, a „vizije” im uglavnom služe za politički marketing.
Nova – stara obećanja
Na tom fonu bio je i gradonačelnik Kragujevca Nikola Dašić na đurđevdanskim svečanostima kada je proslavljan Dan grada. Evo kako je on „skakao za budućnost”:
– Kragujevac se nalazi u novom investicionom ciklusu koji je pokrenuo predsednik države Aleksandar Vučić, a podržala Vlada Srbije. Od 17,8 milijardi evra, koliko će država u okviru plana ’Srbija 2027 – skok u budućnost’ uložiti u projekte širom zemlje samo za Kragujevac opredeljeno je 1,2 milijarde evra. U ovom impozantnom projektu Kragujevcu pripada značajna pozicija, zbog čega treba da budemo ponosni i spremni da izuzetnim radom pružimo podršku izazovima koji su pred nama.
Dašić je zatim pobrojao „najvažnije projekte čiju će realizaciju u naredne četiri godine podržati Republika Srbija: To su izgradnja Severne obilaznice, izgradnja i rekonstrukcija Univerzitetskog kliničkog centra, nova industrijska zona Cvetojevac, železnička pruga Sobovica – Lužnice, brza saobraćajnica Kragujevac – Mrčajevci, stadion „Čika Dača” i zgrada Filološko-umetničkog fakulteta.
Deluje impresivno, ali samo za nekoga ko je prespavao poslednjih deset-petnaest godina (kada bi to bilo moguće) ili za vanzemaljca koga su kosmoske struje prizemljile u Srbiji. Umesto „skoka u budućnost” valjalo bi „skočiti u prošlost” i argumentovano se uveriti da je sve, ili skoro sve, što se sada najavljuje kao novi investicioni ciklus već nebrojeno puta najavljeno, a u tome je prednjačio lično Aleksandar Vučić, prvo kao premijer, a potom iz funkcije predsednika države, što mu je inače u opisu posla. Od svega su ostala – samo prazna obećanja.
Od koje kapitalne državne investicije krenuti? Neka to bude Klinički centar Kragujevac. Prvi kompletan projekat za njegovu rekonstrukciju dogradnju, tako je ovaj posao zvanično nazvan, bio je urađen još 2009. godine. Sa početkom radova prvo je kilavila prethodnja dosovska vlast, a posle 2012. naprednjaci su kragujevački KC imali samo u slatkorečivosti. I dok je novi niški Klinički centar završen još 2017, u Beogradu i Novom Sadu dosta je urađeno, u Kragujevcu nije ni prvi ašov zaboden, a mogla bi da se napravi podebela knjiga samo od hronologije Vučićevih obećanja sa datumima kada „kreću radovi”.
Poslednje obećanje je da će nešto početi u drugoj polovini ove godine, jer je urađen još jedan projekat (ne zna se tačno koji po redu), ali s obzirom na dosadašnja iskustva treba biti izuzetno rezervisan prema ovoj najavi – od Kliničkog centra može biti da je važniji nacionalni stadion. Ili, ako i bude započet, kada će biti završen?
Daleko su Mrčajevci
Izgradnja Severne obilaznice zvanično (i svečano) počela je baš pred prošlogodišnje decembarske izbore, a trebalo je da bude završena još 2013. godine, zajedno sa Južnom obilaznicom. Takvu obavezu preuzela je Vlada Srbije 2008, kada je potpisan ugovor sa „Fijatom” o dolasku u Kragujevac i nema veze što je to učinila prethodna vlast jer međunarodne ugovore mora da poštuje svaka nova vladajuća garnitura. Onda je prvo započeta Južna obilaznica, stigla do Bresničkog potoka ispod Košutnjaka i kada je trebalo da se kopa tunel ispod Metinog brda – od projekta se trajno odustalo.
Severna se radi, za početak samo pet kilometara od Jovanovca, gde će se priključiti na put Kragujevac – Batočina, a ukupno do Dragobraće treba da bude duga 22 kilometra. Rok za završetak je kraj 2027, što znači da je planirano da se godišnje prosečno pravi po pet kilometara. To je plan, a ako se podsetimo koliko su, recimo, građene beogradske obilaznice, pitanje je da li se više treba nadati ili sumnjati da će zadati rok biti ispoštovan. Uostalom, samo za prvu deonicu je urađen projekat, za preostalih 17 kilometara „nacrtano” je idejno rešenje, a tek treba da se uradi kompletna dokumentacija, pride eksproprijacija zemlje i sve drugo što sleduje.
Nastavak ove putarske priče je izgradnja deonice od oko četrdeset kilometara do Mrčajevaca, odnosno do auto-puta Čačak-Kraljevo, koji se sada gradi. I ovaj projekat smešten je u „skok u budućnost” do 2027. godine, ali sve liči da se takvim obećanjem Kragujevcu samo „zamazuju oči” na primedbe da je ostao saobraćajno slepo crevo u Srbiji (svi drumski koridori ga obilaze, a železnica je bukvalno u raspadanju) i da će „brza saobraćajnica” do Zapadne Morave otići u malo dalju budućnost.
U novom/starom investicionom paketu države za Kragujevac je i podizanje zgrade za Filološko-umetnički fakultet (FILUM) koji je prošle jeseni upisao dvadeset drugu generaciju studenata – beskućnika. Imaju oni svoje kuće, ali je fakultet nema. Pošto je reč o visokoškolskoj ustanovi koja je u nadležnosti države, odnosno Ministarstva prosvete, to je njihova bruka. Budući filolozi i umetnici više od dve decenije predavanja i vežbe drže na po sedam-osam lokacija razbacanih po gradu, svuda imaju podstanarski status, a uslovi su daleko od akademskih.
Za to vreme bilo je više bezuspešnih pokušaja da se FILUM udomi, urađen je projekat za novu zgradu gde je sada javna garaža, pričalo se o useljenju u napušteni Dom vojske, u neku od adaptiranih radionica u Kneževom arsenalu, na kraju je grad ustupio plan za objekat pored Ekonomskog fakulteta, ali na njemu i dalje raste – samo korov.
Studenti FILUM-a, posebno oni sa umetničkih studijskih grupa, osvajaju brojne domaće i međunarodne nagrade i priznanja i time dokazuju rejting fakulteta, ali država to do danas nije ni čula, ni videla. Da jeste – valjda bi do sada skućila ovu visoku školu, a da li će to učiniti do obećane 2027. godine – živi bili, pa videli.
Beograd i provincija
I još koja reč o „Čika Dači”. Stadion koji je debelo u sedmoj deceniji života bio je u više planova za različite forme rekonstrukcije – sa VIP ložama, natrkivenim i dograđenim tribinama, reflektorima, a kada od toga ništa nije urađeno, Aleksandra Vučića spopala je manija pravljenja stadiona po Srbiji, čak i u mestima gde fudbal nije ni sporedna, a kamoli najvažnija stvar. U priču je ušao i Kragujevac, tako što bi stari „Čika Dača” bio porušen, a na istom mestu sagrađen novi stadion, nalik na minhensku „Alijans arenu”. Vučić je početkom prošle godine rekao da su dobijene sve dozvole i da za dva-tri meseca počinju radovi, ali „malo morgen”, što bi rekao njegov prethodnik Slobodan Milošević.
Kad se „gazdi” učinilo da novo igralište ište mnogo para, negde oko ove Nove godine objavljeno je da se radi novi projekat sa upola manjim kapacitetom stadiona, a to je ujedno i provereni trik da se – sve odloži. Dakle, nije poznato. Nezvanično, gradskim čelnicima navodno je neko odozgo dojavio da će izgradnja novog „Čika Dače” da se „provuče” kroz ulaganje u nacionalni stadion. Što bi Šumadinci rekli – mož’ da bidne, al’ ne mora da znači.
Dakle, novi investicioni ciklus je sa odavno obećanim „skokovima u budućnost”. U atletici postoji troskok, a ovo se može nazvati skakanje u mestu – sa velikim zaletima.
Pada u oči, međutim, da u državnim projektima do 2027. nigde nema nove regionalne deponije u Vitlištu (tromeđa Kormana, Maršića i Gornjih Komarica) koja je zajedno sa zatvaranjem i sanacijom smetlišta u Jovanovcu gromoglasno najavljivana u državnom projektu „Čista Srbija”. Po Vučićevoj računici trajno rešenje za đubre iz Kragujevca i pet okolnih opština „bilo je gotovo” za Svetog Nikolu 2022, a izgleda da ga neće biti ni u naredne tri-četiri godine.
U istom projektu figurirala su i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Cvetojevcu i Stragarima, ali se i ona sada negde zagubiše. Možda nam nisu ni potrebna jer kad daleko „skočimo u budućnost”, može biti da i govna promene miris i ukus.
Davno, davno, bilo je i čvrsto obećanje da će se napraviti kružni tok na Trgu Mala vaga i da investitor bude Ministarstvo građevinarstva, odnosno država, pošto je reč o magistralnoj saobraćajnici. Na Trgu se i slikala ondašnja ministarka Zorana Mihailović sa ondašnjim gradonačelnikom Radomirom Nikolićem i ostale su samo – slike za uspomene. Sadašnji ministar Goran Vesić za Malu vagu verovatno nije ni čuo. On je danas dasa sa beogradskih Terazija.
Sve u svemu (kao u dnevniku malog Aleka kod Ivana Ivanovića), stalno neki problemi. A najveći problem, ne samo Kragujevca, već svih lokalnih zajednica, jeste to što se za svako veće investiciono ulaganje čeka na milostinju države. Radiće se i graditi ono što centralna vlast nacrta i zacrta, a vi lokalci čekajte u redu.
Obećanja se lako dobijaju, ali išta opipljivo – veoma teško. Koncentracija novca i centralizacija upravljanja u državnom vrhu toliko je moćna da u Srbiji stvarno postoje samo Beograd i provincija, baš kao u onoj staroj posleratnoj izreci – Kragujevac radi, Beograd se gradi.
Zbog takvog državnog ustrojstva i neki lokalni projekti ostaju nedostižni jer, jednostavno, u budžetima lokalnih zajednica ima para samo za preživljavanje, a bude ih još i manje ako se nedomaćinski troše. Tim više je Strategija razvoja šumadijskih opština s početka teksta u mnogim idejama utopistička.
Piše: Miroslav Jovanović
